Seminarski rad: "Sistem - Stanislavski"
Student: Duško Mazalica
Profesor: Nenad Bojić
Banja Luka, 20. 10. 2001. godine
"Dakle,vodiću beleške u obliku dnevnika."
Napomena: Volio bih na početku da se izvinem što sam pokušao da analiziram "Sistem", a dajem sebi za pravo i imam hrabrosti da to kao student četvrte godine glume i učinim.
Ono što je mene, kao studenta, glume posebno zainteresovalo u "Sistemu" je način na koji je pisan.Stanislavski u svom uvodu najavljuje :"Dakle, vodiću beleške u obliku dnevnika." i time nas čitaoce upozorava na intiman sadržaj. Dnevnik studenta glume kod profesora Arkadija Nikolajeviča Torcova počinje nakon upisa u školu glume. Mi,čitaoci, se na početku upoznajemo sa prvim problemima, uzbuđenjima i nadama jednog polaznika škole glume. Dok čitamo mi se poistovjećujemo sa glavnim junakom dnevnika i postajemo pasivi učesnici škole glume kod profesora Torcova.
Kao svrhu dnevnika Stanislavski navodi : "Docnije, kad postanem glumac, ove beleške služiće mi kao kompas u teškim momentima rada." i nagovještava da će mnogi profesori glume, po uzoru na "Sistem", preporučivati svojim studentima da tokom studija glume pišu dnevnik. Sam Stanislavski piše "Sistem" i iz ugla profesora i iz ugla studenta (jer je sumirao bilješke iz čitave karijere), pa nam ponekad djeluje kao unutrašnji dijalog. To nam otkriva njegov istraživački karakter-osobu koja je u svojoj karijeri stalno sebi postavljala pitanja.
U predgovoru, od strane pisca, mi smo upozoreni:
Ovo poglavlje ne postoji u knjizi,ali je vrlo važan pojam i postao je prepoznatljivost škole Stanislavskog. U sadržaju ste pročitali, a i ovde vam otkrivam da će u ovom radu biti skoro svi podnaslovi kao u knjizi. Umetnuti podnaslov je postavljen i podcrtan kao ključ u čitanju "Sistema", a izostavljeni nisu nevažni.
"-Šta je to umetnost preživljavanja? - zainteresovao sam se ja.
-Vi ste je poznali po sopstvenom iskustvu. Pa ispričajte nam kako ste osetili te trenutke istinskog stvaralačkog raspoloženja." Stanislavski postavlja sebi pitanje na koje ne daje direktan odgovor. On ispisuje dijalog koji je mogao da se desi u njegovoj karijeri. To je dijalog koji je rezultat njegovog istraživačkog rada, a takođe recept za buduće profesore glume - "kako podstaknuti". Na kraju dijaloga on sumira utiske i daje djelimičan odgovor, a sa druge strane potpuno usmjerava u daljem istraživanju. "...najbolje je kad je glumac sav zahvaćen komadom.Tada on mimo volje živi životom uloge, ne primjećujući šta radi, i sve dolazi samo, podsvesno.No, na žalost, mi ne umemo takvim stvaralaštvom uvek da upravljamo......Za to postoje naročita sredstva psihotehnike, koja mi imamo da izučimo.Wihov je značaj u tome da se svesnim, posrednim putem i uvuče u stvaralaštvo i podsvest.Nije uzalud jedna od glavnih osnova naše umetnosti preživljavanja princip: "Podsvesno stvaralaštvo prirode kroz svesnu psihotehniku glumca."(Podsvesno kroz svesno, refleksno kroz voljno.) Ostavimo sve što je podsvesno čarobnici prirodi, a obratimo se onome što je nama prisrupačno - svesnim prilaženjem stvaralaštvu i svesnim načinima psihotehnike. Oni nas, pre svega, uče da, kada podsvesno pristupa poslu, treba umeti ne smetati mu." Time Stanislavski jasno rasčlanjuje scenski zanat od talenta a istovremeno ih objedinjuje.Za njega je scenski zanat predmet istraživanja a cilj istrage je rezultat podsvjesnog.Taj proces je umjetnost preživljavanja i on je opisan kroz čitavu knjigu.
"Sve što se dešava na pozornici, mora da se dešava radi nečeg."
"Na pozornici treba biti aktivan.Radnja, aktivnost - eto na čemu se gradi dramska umetnost.Sama reč "drama" na starogrčkom znači "radnja".Na latinskom njoj odgovara reč "actio", a to je reč čiji je koren - "act" - prešao u naše reči : "aktivnost", "aktjor", "akt".I tako je drama na pozornici radnja, radnja koja se dešava pred našim očima, a glumac koji je izašao na pozornicu je onaj koji radi."
"Vrednost umetnosti određuje njena duhovna sadržina.Zbog toga ću ja unekoliko izmeniti svoju formulu i reći ću ovako: na pozornici je potrebno biti aktivan - unutrašnje i spoljašnje. Time se ispunjava jedna od glavnih osnova naše umetnosti, koja se sastoji u aktivnosti i delatnosti našeg scenskog stvaralaštva i umetnosti." "Na pozornici ne treba biti aktivan "uopšte", radi same akcije, već treba biti aktivan opravdano, celishodno i produktivno."
"Za umetnost je, po samoj njenoj prirodi, potrebna umetnička zamisao, što i jeste, u prvom redu, delo piščevo.Zadatak glumca i njegove stvaralačke tehnike sastoji se u tome da zamisao komada preobrati u umetničku scensku stvarnost.U tom procesu ogromnu ulogu igra naša uobrazilja."
"Odlučite kuda biste hteli u mislima da se preselite - obratio se Arkadije Nikolajevič meni - gde će se i kada dešavati radnja.
- U mojoj sobi uveče - rekao sam
- Odlično - odobrio je Arkadije Nikolajevič. - Neznam kako biste vi to učinili, ali za meni bi bilo neophodno, da bi se osetio u zamišljenom stanu, najpre u mislima da se popnem stepenicama, da zazvonim na ulaznim vratima, jednom riječju - da izvršim čitav niz uzastopnih, logičnih radnji. Pomislite na kvaku vrata koju treba pritisnuti. Setite se kako se ona pokreće, kako se vrata otvaraju i kako vi ulazite u svoju sobu. Šta vidite ispred sebe?
- Desno - orman, umivaonik...
- A levo?
- Divan, sto...
- Probajte da pođete po sobi i da živite u njoj. Zašto ste se namrštili?
- Našao sam na stolu pismo, setio sam se da na njega još nisam odgovorio i zastideo sam se.
- Dobro ! Očevidno vi sad možete reći : "Ja jesam u svojoj sobi!"
- Šta znači: " ja jesam"? - upitali su učenici.
- "Ja jesam" na našem jeziku znači to da sam ja sebe postavio za centar zamišljenih uslova života, u svetu zamišljenih stvari, i počinjem da radim kao da sam to zaista ja, sa osećanjem pune odgovornosti."
"Kraće govoreći nama je potrebna neprekinuta linija ne prostih već ilustrovanih datih okolnosti."
"Svaka zamisao uobrazilje mora biti tačno opravdana i čvrsto utvrđena. Pitanja : ko, kada, gde, zašto, radi čega, kako koja mi postavljamo sebi da bismo pokrenuli uobrazilju, pomažu nam da stvorimo sve određeniju i određeniju sliku zamišljenog, prividnog života."
"Maharaxa je sebi birao ministra. On će uzeti onoga koji prođe po zidu oko grada sa velikim sudom do vrha napunjenim mlekom, a da ne prospe ni kapi. Mnogi su išli, a usput su ih zvali, plašili ih, razbijali im pažnju i oni su prosipali mleko.
- "To nisu ministri" - govorio je maharaxa.
Ali je sad pošao jedan. Ni uzvici, zastrašivanja, ni lukavstva nisu mogli da odvoje njegov pogled od prepunog suda.
- "Pucajte" - uzviknuo je gospodar.
Pucali su, ali ni to nije pomoglo.
- "To je ministar" - rekao je maharaxa.
- "Jesi li čuo uzvike ?" - pitao ga je on.
- "Ne!"
- "Jesi li video kako su te zastrašivali?"
- "Ne ! Ja sam gledao na mleko."
- "Jesi li čuo pucanje? "
- "Ne, gospodaru. Ja sam gledao na mleko."
Eto šta znači biti u krugu! Evo šta je prava pažnja, i to ne u mraku već na svjetlosti! - završio je priču Torcov."
"Torcov je tražio da svaka poza bude ne samo proverena sopstvenim kontrolorom i mehanički oslobođena od naprezanja, već da ima podlogu u zamisli uobrazilje, datim okolnostima i "kad bi". Od tog trenutka ona prestaje da bude poza kao takva, dobija aktivni zadatak i postaje radnja. Prema tome, dopustite da podignem ruku i kažem sebi:
Kad bih ja stajao ovako, a nada mnom na visokoj grani visila breskva, kako bi trebalo da postupim i šta da uradim, da je uberem?
Treba poverovati u tu zamisao i odmah će se radi životnog zadatka - ubrati breskvu - mrtva poza preobratiti u živu, istinsku radnju. Osetite samo istinu u toj radnji i odmah će vam sama priroda doći u pomoć: nepotrebno naprezanje će oslabiti, a nephodno će ojačati i to će se desiti bez saradnje svesne tehnike. Na pozornici ne treba da bude nikakvih poza bez podloge."
"Delenjem komada i uloge na malu parčad dopušteno je samo kao privremena mera - upozorio je Torcov. Komad i uloga ne mogu dugo ostati u tako isitnjenom obliku, u takvom "iverju". Razbivena statua i slika isečena u parčad nisu umetnička dela, ma kako bili lepi njihovi pojedini delovi. Sa malom parčadi mi imamo posla samo u procesu privremenog rada, a u stvaralačom trenutku ona se sjedinjuju u veliku parčad, pri čemu se njihov obim dovodi do maksimuma, a količina do minimuma : ukoliko krupnija parčad, utoliko ih je manje po količini, a što ih je manje, utoliko je lakše njihovom pomoći zahvatiti ceo komad i ulogu u celini."
"Tehnika procesa delenja na parčad dosta je jednostavna. Postavite sebi pitanje: "Bez čega ne može da bude komad koji je pred nama?" - posle toga počnite da se sećate njegovih glavnih etapa, ne ulazeći u detalje."
"Zadatak daje glumcu svest o njegovom pravu da izađe na pozornicu, da ostane na njoj i da tamo živi svojim životom koji je istovetan sa ulogom."
"- Pod rečima "potrebni zadaci" ja podrazumevam:
1. Pre svega one zadatke koji su na našoj, glumačkoj srani rampe, a ne na onoj njenoj strani gde je publika. Drukčije rečeno, zadatke koji se odnose na komad, koji su upravljeni partnerima, tumačima drugih uloga, a ne gledaocima koji gledaju iz partera.
2. Zadatke samoga glumca - čoveka istovetne sa zadacima uloge.
3. Stvaralačke i umetničke zadatke, to jest one koji pomažu ispunjenju osnovnog cilja umetnosti: stvaranju "života ljudskog duha uloge" i njegovom umetničkom manifestovanju.
4. Istinske, žive, aktivne, ljudske zadatke koji pokreću ulogu napred, ane glumačke, uslovne, mrtve, koji nemaju veze sa ličnošću iz dramskog dela, već su uzeti samo toga radi da zabave gledaoca.
5. Zadatke kojima može da poveruje sam glumac i njegovi partneri i gledalac koji posmatra.
6. Zadatke koji stvaraju zanos i uzbuđenje i koji mogu da probuda proces istinskog preživljavanja.
7. Određene zadatke, to jest, tipične za ulogu koja se igra, ne približno već savršeno određene, vezane sa samom suštinomdramskog dela.
8. Sadržajne zadatke koji odgovaraju unutrašnjoj suštini uloge, a ne plitke, koji idu po površini komada."
"Iluzija o istinskom životu, koju deca stvaraju u igri tako je jaka da im je teško da se vrate od nje u stvarnost. Ona stvaraju za sebe radost od svega što im dođe pod ruku.Treba samo da kažu sebi "kobajagi" i zamisao već živi u njima. Dečije "kobajagi" je mnogo jače od našeg magičnog "kad bi". Dete ima još jedno svojstvo, koje mi treba da primimo od njega: deca znaju ono u šta mogu da veruju i ono što ne treba da vide."
"Magično "kad bi", date okolnosti, zmisli uobrazilje, parčad i zadaci, objekti pažnje, istina i vera unutrašnjih i spoljnih radnji davali su nam, na kraju krajeva, odgovarajuće mamce (pokretače). Na taj način sav školski rad koji smo do sad uradili, doveo nas je do mamca, a oni su potrebni za pokretanje emocionalnog pamćenja i ponovljenih osećanja.Mamci su glavna sredstva u oblasti rada naše psihotehnike. Vezu mamca sa osjećanjem treba potpuno iskoristiti utoliko pre što je ona normalna i prirodna. Glumac mora da zna da se neposredno odaziva na mamce (pokretače) i da njima vlada kao virtuoz dirkama klavira: zamislite nešto zanimljivo - ili zadatak o ludaku, ili o srušenom avionu, ili o spaljivanju novca - i odmah iznutra plane nekakvo osjećanje."
"Svaka radnja nailazi na protivradnju, pri čemu ova druga izaziva i pojačava prvu. Zbog toga u svakom komadu, uporedo sa osnovnom radnjom, u obratnom pravcu ide njoj u susret neprijateljska kontra osnovna radnja. To je dobro i mi treba da pozdravimo tu pojavu, jer protivradnja izaziva prirodno niz novih radnji. Nama je potreban taj stalni sudar: on rađa borbu, svađu, spor, čitav niz odgovarajućih zadataka i njihovih rješenja. On izaziva aktivnost i delatnost, koja je osnova naše umetnosti."